Ambalaža i održivi razvoj - Aspekt primene standarda serije ISO 14000

EKO-KONFERENCIJA 2002
EKOLOŠKI POKRET GRADA NOVOG SADA
Prof. dr Ivan Vujkovie, Prof. dr Gordana Vujković
Tehnološki fakultet, Novi Sad Viša tehnička škola, Novi Sad
Stručni rad

UVOD

U vremenima nagle industrijalizacije, urbanizacije, razvijanja postojećih i osvajanja novih tehnologija, kao i porasta broja stanovnika - korisnika industrijskih proizvoda problem otpada postaje sve složeniji. Imajući u vidu činjenicu da priroda poseduje ograničenu mogućnost samoprečišćavanja i da je prema nekim materijama uopšte ne poseduje pokrenute su i u toku su mnogobrojne aktivnosti usmerene u pravcu zaštite, obnavljanja i unapređivanja životne sredine. Početak organizovanih aktivnosti u tom pravcu datira iz druge polovine prošlog (XX) veka, a inicirale su ih nevladine organizacije poznate kao "Zeleni pokreti" (Green peace i sl.). Značajnu ulogu u proširivanju i intenziviranju aktivnosti na zaštiti životne sredine odigrale su Ujedinjene nacije (UN) i veći broj međunarodnih organizacija.

AMBALAŽA

S obzirom na sve veće udaljenosti od mesta proizvodne do mesta potrošnje industrijskih i drugih roba ambalaža se može smatrati "nužnim zlom" savremene civilizacije.

Upravo je to bio razlog da se ekološki status ambalaže prvo procenjivao na osnovu uticaja iskorišćene i odbačene ambalaže na životnu sredinu. Opšte prihvaćeni naziv za ovu proccnu je bio "ekološka podobnost" ambalaže, a na osnovu usvojenih kriterijuma procenjivan je uticaj iskorišćene i odbačene ambalaže na promenu prirodnih odnosa u životnoj sredini. Pri tome, dominantan je bio kriterijum samorazgradivosti, ali i svi ostali mogući uticaji na zagađivanje vazduha, vodotokova i zemljišta u postupcima sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom. Imajući u vidu materijale od kojih je izrađena ambalaža, ekološki najpodobnijom se smatrala ona izrađena do drveta kao sirovine (papirna i kartonska), nešto lošije je ocenjena metalna i staklena ambalaža, a ekološki najnepodobnijom je procenjcna polimerna (plastična) i kombinovana ambalaže.

Na svetskom kongresu ambalaže i pakovanja održanom 1992. godine u Barceloni prvi put se zvanično pominje "ekološki balans" kao pojam koji obuhvata više kriterijuma za procenu ekološkog statusa ambalaže. Ekološki balans obuhvata dve grupe kriterijuma:

prva grupa kriterijuma odnosi se na tehnološku i ekonomsku podobnost ambalaže za pakovanje konkretnog proizvoda (tehno-ekonomski kriterijumi), a
druga grupa kriterijuma odnosi se na ekološku prihvatljivost ambalaže za pakovanje konkretnog proizvoda (ekološki kriterijumi).

Za pakovanje nekog konkretnog proizvoda odabirane su one vrste ambalaže koje svojim karakteristikama ispunjavaju tehnološke zahteve. Tako na primer, ako je u pitanju izrada konzervi papirna i kartonska ambalaža ne mogu se primeniti, ali zato sve ostale vrste da. Odabrane vrste ambalaže su potom procenjivane sa ekonomskog aspekta, što znači da je primenjena prva grupa kriterijuma i izvršeno rangiranje moguće ambalaže po tehno-ekonomskim kriterijumima.

Tako procenjene vrste ambalaže podrvgavaju se proceni ekološkog statusa po drugoj grupi (ekoloških) kriterijuma. Za razliku od kriterijuma ekološke podobnosti (uticaja iskorišćene i odbaćene ambalaže) po ekološkim kriterijumima ekološkog balansa procenjuje se uticaj ambalaže u čitavom životnom ciklusu, od korišćenja sirovina, preko procesa izrade i primene ambalaže, do postupaka sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom. Znači, kriterijumi ekološke podobnosti su samo deo ekoloških kriterijuma ekološkog balansa.

Primena ekoloških kriterijuma ekološkog balansa na procenu uticaja svih faza životnog ciklusa na zagađivanje vazduha, vodotokova i zemljišta je vrlo obiman posao, a iz iskustva se došlo do saznanja da utrošak energije u najvećoj meri utiče na procenjeni ekološki status ambalaže. Zbog toga se uvodi termin "ekološki bilans", odnosno njime se definiše utrošak energije u svim fazama životnog ciklusa ambalaže (od korišćenja sirovina do postupaka sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom). Uopšteno posmatrano, najmanji utrošak energije je kod staklene, a najveći kod metalne, posebno aluminijumske ambalaže. Poslednjih godina smo svedoci intenzivnog razvoja tehnologija proizvodnje i primene novih vrsta ambalažnih materijala i ambalaže, ali i novih tehnologija u postupcima sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom. Ako se kriterijum ekološkog bilansa (utroška energije) primeni na upakovane proizvode, najmanja količina energije se utroši za polimernu (plastičnu) ambalažu po jedinici upakovanog proizvoda, neznatno veća kod papirne, a najveća količina kod staklene ambalaže. Imajući ovo u vidu najbolji ekološki status ima polimerna (plastična) ambalaža, posebno zbog činjenice da je veći deo energije zadržan u masi (plastična ambalaža se proizvodi od nafte, a energetska vrednost iskorišćene ambalaže je približno ista odgovarajućoj količini nafte). Sličan ekološki status može imati i papirna ambalaža, ali samo pod uslovom formiranja novih zasada pre seče šuma i preduzimanjem svih mera zaštite životne sredine u fazi prerade drveta i proizvodnje papira.

STANDARDI UPRAVLJANJA ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE

Po preporuci Strateške savetodavne grupe za životnu sredinu SAGE-a formiran je tehnički komitet ISO/TC 207 - Upravljanje zaštitom životne sredine (Environmental menagement). Danas ISO/TC 207 priprema standarde u sledećim oblastima:

Aspekti životne sredine u standardima za proizvode,
Upravljanje šumama,
Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine,
Proveravanje životne sredine i ispitivanja u vezi sa tim,
Ekološko obeležavanje (ekološki znak), Vrednovanje učinka zaštite životne sredine,
Ocenjivanje životnog ciklusa i Termini i definicije.

Ambalažni materijali i ambalaža su specifični proizvodi jer se sami mogu tretirati kao gotovi proizvodi, ali i kao sastavni deo gotovih upakovanih proizvoda. Ako upakovani proizvod ima štetne i opasne karakteristike, ambalaža koja se koristi za pakovanje poprima iste karakteristike i tretira se kao štetan i opasan proizvod. To uslovljava dalje postupke sa takvom vrstom ambalaže kao sa štetnom i opasnom materijom.

S obzirom na specifični karakter na ambalažu se direktno ili indirektno odnose sve oblasti delatnosti tehničkog komiteta ISO/TC 207. Može se utvrditi direktna veza kriterijuma "ekološkog balansa", Direktive 94/62/EC Evropskog parlamenta i Saveta i standarda JUS ISO 14040:2000, JUS ISO 14041:2000 i JUS ISO 14020:2001. Naime, kriterijumi "ekološkog balansa" su opšteg karaktera, a direktiva EU propisuje normative, dok se standardima definišu alati za realizaciju utvrđenih zadataka. U ovom radu će se na nekim primerima prikazati veza standarda sa navedenim kriterijumima i direktivom. Posebno je interesantno razmatranje ambalaže kao gotovog proizvoda, odnosno ambalaže kao sastavnog dela upakovanog proizvoda.

Može se postaviti pitanje: šta je životni ciklus, a šta ocenjivanje životnog ciklusa (Life Cycle assessment)? Odgovor na prvo pitanje nalazi se u JUS ISO Uputstvu 64 gde se pod pojmom životnog ciklusa definiše "niz međusobno povezanih faza sistema proizvoda, od dobijanja sirovina ili generisanja prirodnih resursa do konačnog odlaganja na otpad". Odgovor na drugo pitanje nalazi se u standardu JUS ISO 14040:2000. LCA je postupak za ocenjivanje aspekata životne sredine vezanih za proizvod i mogućih uticaja proizvoda na životnu sredinu putem:

izrade inventara (inventar može uključiti aspekte životne sredine koji nisu direktno povezani sa ulazima i izlazima sistema) odgovarajućih ulaza i izlaza sistema proizvoda;
vrednovanje mogućih uticaja na životnu sredinu koji su posledica ovih ulaza i izlaza;
interpretacije rezultata faze inventara i faze vrednovanja uticaja u odnosu na ciljeve studije.

LCA proučava aspekte životne sredine i moguće uticaje na životnu sredinu tokom celokupnog životnog veka proizvoda (tj. "od kolevke do groba"), od sirovine preko proizvodnje, upotreba pa do konačnog odlaganja na otpad. Opšte kategorije koje treba razmotriti obuhvataju korišćcnje sirovina, zdravlje ljudi i posledice po životnu sredinu.

Konkretna realizacija LCA u fazama definisanja cilja i predmeta, kao i analize inventara životnog ciklusa (LCI) utvrđena je standardom JUS ISO 14041:2000, dok su komplementarni međunarodni standardi ISO 14042:2000 i ISO 14043 koji se bave daljim fazama LCA u pripremi. Označavanje zaštite životne sredine (ekološko označavanje) utvrđeno je standardom JUS ISO 14020:2001, pri čemu eko-oznaka (oznaka vezana za zaštitu životne sredine) i eko-deklaracija (deklaracija vezana za zaštitu životne sredine) predstavljaju jednu od alatki u oblasti upravljanja zaštitom životne sredine, kojom se bavi serija ISO 14000.

Kako se citirani standardi mogu primeniti na ambalažu? Već je naznačeno da se ambalaža može, a i mora posmatrati na dva različita načina: kao gotov proizvoda i/ili kao sastavni deo upakovanog gotovog proizvoda. To uslovljava različiti pristup primene standarda kada su u pitanju ambalažni materijali i ambalaža.

Kada postoji potreba da se nezavisno od vrste proizvoda koji će se pakovati želi proceniti samo ekološki status ambalaže za opšte namene (uticaj ambalaže na životnu sredinu) analizira se životni ciklus ambalaže (inputi i autputi) od korišćenja sirovina do odlaganja na otpad. Primenom LCA treba da se dobiju mogući uticaji ambalaže u svim fazama životnog ciklusa na vazduh, vodotokovc i zemljište. Sve faze životnog ciklusa su jednako važne, ali je posebnu pažnju potrebno obratiti na moguće posledice uticaja faze postupaka sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom. Pošto je ambalaža vrlo vred-na sekundarna sirovina ili to može biti, posebno ona od polimernih materijala mora imati eko-oznaku. Ovo označavanje omogućava jednostavno razvrstavanje plastične ambalaže prema širo vinskom poreklu. Potpuno razvrstavanje je vrlo značajno zbog mogućnosti ponovne prerade. Globalno posmatrano mogu se utvrditi značajne razlike u svim fazama životnog ciklusa uslovljene korišćenom sirovinom, odnosno vrstom najčešće korišćene ambalaže (papirna, kartonska, drvena, metalna, staklena, polimerna i kombinovana).

Kada se radi LCA upakovanog proizvoda ambalaža se javlja i kao input i kao aut-put. Kao input ona unosi sve elemente kao i u prethodnom slučaju, međutim može se javiti razlika u autputu. Naime, ambalaža je najčešće zaprljana iskorišćenim sadržajem i zbog toga njen dalji tretman uslovljen je vrstom upakovanog sadržaja. Ako je ambalaža bila korišćena za pakovanje ili je bila u ncposrenom kontaktu sa štetnim i opasnim materijama ona kod odlaganja na otpad ima isti tretman kao i te materije. U slučaju kada ambalaža ne služi za pakovanje ili ne dolazi u kontakt sa štetnim i opasnima materijama (npr. kada se koristi za pakovanje hrane i svih drugih proizvoda koji nemaju štetni ili opasni karakter) u fazi ambalažnog otpada tretira se na način primeren za takvu vrstu otpada.

Bitno je napomeniti da se ekološki status može korigovati (popraviti) u svim fazama životnog ciklusa, međutim najveći efekti zaštite životne sredine mogu da se postignu odgovarajućim postupcima sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom. Tu fazu potrebno je i moguće je razdvojiti u fazu ambalažnog otpada i fazu ambalažnog smeća. Već je naznačeno da je ambalaža vrlo vredna sekundarna sirovina i faza ambalažnog otpada podrazumeva sve postupke prerade odbačene ambalaže u cilju dobijanja novih proizvoda, a samo onaj deo koji nije moguće iskoristiti za ove namene postaje ambalažno smeće koje je potrebno trajno odložiti. Nije na odmet pomenuti da se preradom iskorišćenc ambalaže, smanjuje masa i zapremina ambalažnog smeća za više desetina puta, a pored toga se dobijaju sirovine ili proizvodi koji imaju i ekonomsku, ali u znatno većoj meri i ekološku opravdanost. Papirna, kartonska i drvena ambalaže se već redovno koriste u proizvodnji papira, još više kartona, a i za druge namene. Stakleni krš u određenom procentu koristi kao osnovna sirovina u proizvodnji stakla, a energetski (čitaj: ekološki) je vrlo značajna prerada metalne ambalaže, za iste namene ili za izradu drugih metalurških proizvoda. Najveće mogućnosti, a reklo bi se i potrebe postoje kod ponovne prerade plastične ambalaže. U ovom slučaju bitno je razdvajanje na polazne sirovine jer se samo takvi materijali mogu preraditi. Ako polimerne materijale od isko-rišćene ambalaže nije moguće razdvojiti (višeslojni polimerni ili kombinovani materijali) ekonomski i ekološki je opravdano iskoristiti ih za dobijanje energije. Pored ovoga mogući su i drugi postupci prerade ove ambalaže, međutim najhitnije je iskoristiti je za bilo koje namene, a sve sa ciljem smanjenja količine za trajno odlaganje.

ZAKONSKI PROPISI

Pored navedenih međunarodnih i domaćih propisa problematika ambalaže mora se propisati i zakonom na nacionalnom nivou. Ova problematika parcijalno je regulisana postojećim zakonima vezanim za zaštitu životne sredine, ali postoji potreba i integralnog regulisanja problematike ambalaže i ambalažnog otpada odgovarajućim zakonom. Zakon o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom je jedno od mogućih rešenja. Prednacrt ovog Zakona je po nalogu Agencije za reciklažu Republike Srbije pripremljen 1999. godine, a u skupštinsku proceduru je ušao u prvoj polovini 2000. godine kao Nacrt. Javna rasprava o tom dokumentu otvorena je na 7. naučno-stručnom savetovanju Ambalaža i pakovanje sa temom Uticaj ambalaže na životnu sredinu održanom maja 2000. godine u Novom Sadu. Tokom javne rasprave na tekst Nacrta Zakona stavljene su određene primedbe, ali je zaključeno da je on dobar i da ga je potrebno što pre usvojiti. Međutim, prema raspoloživim saznanjima nisu usledile dalje aktivnosti na usvajanju Zakona. Ovim putem iniciramo nastavak postupka donošenja ovog Zakona, kao prvog posle usvajanja Zakona o sistemu zaštite životne sredine koji je na javnoj raspravi.

Umesto zaključka može se konstatovati da zaštita, obnavljanje i unapređivanje životne sredine predstavlja prioritet savremene civilizacije. Ako je tvrdnja "da životnu sredinu nismo nasledili od roditelja, nego smo pozajmili od naše dece" tačna ona samo ukazuje na činjenicu da je do sada jedini zagađivač bio čovek i sada svoje aktivnosti mora usmeriti u pravcu promene svog odnosa prema životnoj sredini. To je dugotrajan zadatak i vezan je za promene već prihvaćenih navika, a to se može jedino postići vaspitanjem i obrazovanjem.