22.11.2006.

Srpskim potrošačima se „uvaljuju" defektni proizvodi, pokvarena i bajata hrana, roba s lažnim deklaracijama, a nadležne inspekcije kriju trovače, tvrdi potpredsednik Nacionalne asocijacije potrošača, i tvrdi:

TRŽIŠTE JE U HAOSU

Već godinu dana Srbija ima Zakon o zaštiti potrošača, a uskoro bi trebalo da bude usvojen i Nacionalni program o zaštiti potrošača za period od 2007. do 2012. godine. Iako je to jedan od osnovnih uslova na kojem EU insistira u procesu stabilizacije i pridruživanja, vlasti u Srbiji samo deklarativno poštuju prava potrošača, tvrdi za NT Goran Papović, potpredsednik Nacionalne organizacije potrošača i član Saveta ministara za njihovu zaštitu.

S druge strane, Papović kaže da naši potrošači još ne znaju koja su njihova prava:

• Prvenstveno, naš zadatak je da potrošače upoznamo s njihovim pravima. Postoji osam osnovnih prava potrošača, koja su definisana Poveljom UN. To su prava na zadovoljavanje- osnovnog životnog prostora, na sigurnost, bezbednost, izbor, pravo na nadoknadu, na zaštitu životne sredine... Najhitnija u svemu jeste obaveza potrošača da se izbore za svoja prava. UN je preporučila da se to nađe u Zakonima o zaštiti potrošača u zemljama u razvoju, kao i u onima koje se nikad nisu bavile pravima potrošača. Mi na tom polju kasnimo više od 20 godina. Zato je bilo neophodno du osnujemo Nacionalnu organizaciju potrošača, da pomerimo priču s mrtve tačke.

Da li je Vaš posao da kontrolišete proizvođače i trgovce?

• To je najozbiljnije pitanje. Način na koji je ta oblast definisana jako je loš, a kao država nemamo ni Zakon o bezbednosti proizvoda. Kontrolom proizvoda bave se sanitarne i druge inspekcije, ali bez jasno definisanog dinamičkog plana. Da tragedija bude još veća, prostor za manipulaciju je ogroman, jer sve te analize plaća proizvođač, odnosno davalac usluga. Dakle, mi nemamo nezavisna uporedna ispitivanja, iako po zakonu, kao udruženje, imamo pravo na to. Kad znamo da su osnivači mnogih laboratorija država i grad, da su vlasnici nekih od njih, koje slove za nezavisne, sami proizvođači, onda su opravdane naše tvrdnje da u tim analizama ima svega samo ne objektivnosti. Godinama vršimo pritisak da sanitarne inspekcije javno objave rezultate tih analiza i kažu ime i prezime trovača.

Sigurni ste da im zakon tako nešto dozvoljava? Imaju li inspekcije pravo da obelodane imena prestupnika?

• Da! Zakon im to ne zabranjuje, ali zabranjuju im njihovi interesi, interesi lokalne samouprave, inspektora, okruga, ili pak resornog sektora pri ministarstvu. Zar ne vidite koliko je opasno da uradite analizu, da tek posle mesec dana objavite rezultate, i na kraju ne kažete ko je zagađivač ili trovač.

Mislite li na primere novosadskog porodilišta, u kojem je šest meseci voda bakteriološki neispravna, a da niko od nadležnih nije reagovao? Ili na zagađenje vazduha u Pančevu?

• Osmo pravo potrošača glasi: „Niko nema pravo da zagađuje životnu okolinu za sadašnja i buduća pokolenja". Zakon o zaštiti potrošača za to predviđa kaznu od tri miliona dinara, a da ne govorimo o nematerijalnim nadoknadama ako se dokaže da je neki stanovnik Pančeva zbog toga oboleo. U novosadskom porodilištu voda je mesecima neispravna, a svi su ćutali o tome. Obaveza Sanitarne inspekcije i Zavoda za zaštitu zdravlja bila je da javnost redovno obaveštava o tome. Oni su saučesnici jer prikrivaju podatke o analizama, o tome ko su trovači. To su razlozi za krivičnu odgovornost. Pančevci sada demonstriraju, ali ti izlasci na ulice ne mogu ništa dobro da donesu. S druge strane, organizovani potrošači mogu da zaštite svoja prava. Svuda u svetu nacionalne organizacije znaju da uzdrmaju vladu i promene mnoge stvari. Pre Svetskog prvenstva u fudbalu u Nemačkoj ceo stadion morao je ponovo da se renovira jer je organizacija potrošača smatrala da nije bezbedan.

Tvrdite da se kontrole rade ad hok, da nisu nezavisne i da se često štite „viši" interesi?

• Upravo tako. Sve se radi ad hok. Ako se u nekom trenutku organizacija ili vlasnik neke firme pojave kao nepodobni, od strane politike ili nečeg drugog, onda se ide u javnost s rezultatima analiza kojima se potvrđuje da je to što oni rade neispravno. Setite se onih, navodno, radioaktivnih Fruktalovih sokova. Udruženje potrošača Vojvodine je tada radilo ispitivanje i nije utvrđena radioaktivnost u Fruktalovom soku od borovnice. To smo javno objavili.

Nedavno ste objavili i spisak 21 zabranjene supstance u farbama za kosu, ali još ne znamo da li ih ima na našem tržištu?

• Gospođa Aleksandra Makaj, pomoćnica ministra zdravlja zadužena za sanitarni nadzor, čvrsto je obećala mom kolegi da će u roku od 10 dana inspektori izaći sa informacijom koji proizvođači ne zadovoljavaju te standarde. I video sam da se neki inspektor pojavio na nacionalnoj televiziji i rekao da kod nas toga nema, a nije objasnio koji proizvođači su kontrolisani, koliko njih. To je zloupotreba funkcije. Neprihvatljivo je da potrošačima, građanima Srbije, vređaju intelekt i bacaju prašinu u oči. Moraju da shvate da u organizacijama potrošača postoje ljudi koji su mnogo obrazovaniji i politički pismeniji od njih. Proizvode iz uvoza niko ne kontroliše. Carinska inspekcija i drugi instituti samo daju saglasnost da je urađen fitopatološki nalaz i da proizvod nije opasan po život, ali je pitanje koje sve parametre ispituju. Sad su se pojavile takozvane „jagodice bobice" - neke mirišljave lutke koje su u Hrvatskoj zabranjene. To su igračke iz Kine sa štetnim farbama, sa kosom koja opada...

Koje su najčešće nepravilnosti na srpskom tržištu? Da li je to pokvarena hrana, ili ona kojoj je istekao roka trajanja, proizvodi za opštu upotrebu sa štetnim materijama ili nešto drugo?

• Najveći problem na našem tržištu jeste popularizacija mnogih delatnosti i nemogućnost uporednog istraživanja, ili pravljenja referentne liste najzastupljenijih proizvoda na tržištu. Primera radi, kod nas imate i brendove - najbolje iz Srbije i Vojvodine. Dobijete znak, i niko vas više ne kontroliše. U tom pravilniku piše koje standarde morate da zadovoljite za proizvodnju, i to je dovoljno. Može hleb da se proizvodi po najvišim svetskim standardima, ali je problem kad se nađe u prodavnici, kroz koliko ruku i prljavih kesa prođe. Tu mora da postoji dobra organizacija zaštite potrošača.

Roba često završava i na divljim pijacama, prodaje se na način koji ne zadovoljava ni minimalne sanitarne uslove. Koje nadležan za to, i zar je moguće da se toj pojavi ne može stati na kraj?

• Komunalna i tržišna inspekcija su u lokalnim samoupravama za to zadužene. S njima imamo najlošiju komunikaciju. Oni kontrolišu divlje pijace i zatvaraju ih. U Novom Sadu najveći problem imamo tokom Exita, kad tražimo da se zabrani ulična prodaja, ali bez ikakvih rezultata. Kao da ne shvataju kakvu sliku stvaramo pred svetom prodajući iz lavora kukuruz, pivo i sokove. Već godinama tražimo i da se na tim pijacama zabrani prodaja poznatih robnih marki, zbog zaštite robnog znaka, patenata, ali iz Ministarstva finansija smo dobili obrazloženje da ljudi treba da „dođu do nekog dinara", i ne dozvoljavaju nam neku ozbiljniju akciju da ne bismo ugrozili socijalni mir.

Da li Vam je to ministar Mlađan Dinkić lično rekao?

• Zvanično nikad nismo dobili takav odgovor, ali su nam to poručili iz njegovog kabineta.

Ko kontroliše piljare?

• Niko. Pokušavamo da s Poljoprivrednim fakultetom napravimo ozbiljnije analize piljarnica, odnosno roba na pijacama i kvantašima, popularnog zeleniša, krompira, paradajza... Ne znamo strukturu zemljišta u kojem se sade, ne znamo kvalitet pesticida i herbicida koji se koriste, a novim tehnološkim dostignućima sve to može da se prekontroliše na licu mesta. I pijace su veliki problem. Nedavno smo pratili uredbu koja zabranjuje prodaju mlečnih proizvoda na pijaci ako nisu propisno upakovani i ako nemaju pečat nadležne inspekcije koja kontroliše njihovu ispravnost. I dalje imamo nerešeh problem u vezi sa ostavljanjem lako kvarljivih proizvoda koji tog dana nisu prodati. Ostaju na suncu i pod uticajem aerobnih bakterija. Normalno bi bilo da, ako nemate rashladne vitrine, taj proizvod ne možete da prodajete i sledećeg dana, ali to kod nas ne važi. Ima problema i s mokrim čvorovima, koji se negde nalaze nasred pijace, neunifikovanim mernim instrumentima... Neophodno je da sarađujemo sa Sanitarnom i Tržišnom inspekcijom, ali oni nas posmatraju kao neprijatelje. Vreme je da prestanu da štite sopstvene interese.

Kako to mislite? Koji su to njihovi interesi, ako se kose sa potrošačevim?

• Zna se staje lični interes. Ako niste dovoljno dobro plaćeni, po bilo kom osnovu, pa „zažmurite" radi sopstvene dobiti. Kod nas je najveći taj ljudski, socijalni problem. Sanitarna inspekcija napravi analizu, i to prvo dostavi svom šefu. On informaciju šalje u okrug, a odatle putuje republičkom Ministartsvu zdravlja. Tu odlučuju ko ima pravo da objavi rezultate. Neka nas redovnim iznošenjem rezultata demantuju da ne postoji korupcija! Neka nas demantuju time što će izdvojiti deo sredstava za uporedna ispitivanja čije bi rezultate određivali javno, kao što se. radi svuda u svetu.

Tvrdite da su Vaša istraživanja nezavisna. Ko ih plaća?

• Trenutno niko, jer ih ne radimo. Ranije smo konkurisali kod nekih fondova i radili analize kvaliteta određenih proizvoda. Grad Novi Sad nam nije platio ni dinara za kontrolu kvaliteta životnih namirnica, a ni država nije ništa bolja. Svima njima je jedini uspeh ako dobro organizuju doček Nove godine, a šta stanovnici jedu - to kod nas nije prioritet. Ne zanima ih šta oblačimo, šta kupujemo, da ne govorimo o tehničkim uređajima, za koje smo postali deponija Evrope. U Srbiju masovno stiže bačena roba i roba iz povrata, proizvodi koji su davno izgubili standard. Uskoro ćemo imati ekološki problem jer nećemo moći da uđemo u EU dok, recimo, uređaje s freonima ne zamenimo ekološkim gasom. I videćete da će se tada pojaviti neka pametna agencija koja će od grada dobro naplatiti da se u sve klime i sve frižidere ugrade novi ekološki freoni, a sad niko ne sprečava uvoz te robe kod nas. To je roba iz povrata, često poznatih brendova. Ona se nalazi u veletrgovinama širom sveta, ali ako se donese novi standard koji ona ne zadovoljava, vraćaju je u magacine proizvođača. I tu se pojavljuju neki naši trgovci koji tu robu otkupljuju, plaćaju po bagatelnim cenama i dovoze u zemlje trećeg sveta, pa i na naše tržište.

Zar ne vidite veliku opasnost za plasman takve robe u lance stranih trgovinskih kuća?

• Zanimljivo je da naš oficijalni sajt najviše posećuju ljudi iz velikih trgovinskih kuća koje dolaze na naše tržište, da pomno prate na šta se mi žalimo. U velikim svetskim multikompanijama postoje standardi i u njihovim rafovima se ne mogu naći zabranjeni proizvodi. U našoj zemlji ne postoje takozvani pozitivni propisi i zato država mora hitno da reaguje.

Ko zapravo kontroliše ispravnost robe u megamarketima?

• U ovom trenutku niko. Imamo dosta pritužbi na proizvode koji su kupljeni u Metrou. Građani se žale na njihovu tehničku ispravnost, da ne zadovoljavaju ono što je navedeno u deklaraciji. U dogovoru smo s jednim od megamarketa da potpišemo sporazum o razumevanju. Tako bi oni bili u obavezi da na vidnim mestima istaknu naše plakate, brojeve telefona za reklamacije... To je normalno u svim velikim trgovačkim lancima u svetu, oni čak imaju i kancelarije organizacije potrošača. S druge strane, i mi kao kupci moramo da budemo obrazovani, da znamo šta znači koja oznaka na tekstilu, na tehničkim aparatima. Samo obrazovan proizvođač zna da prepozna kvalitetan proizvod.

Zašto u megamarketima ne postoje posebni rafovi za robu koja je pred istekom roka trajanja?

• Zato što tržišna inspekcija ne radi svoj deo posla. Čast izuzecima, ali oni ne
  primenjuju Zakon o zaštiti potrošača, koji predviđa kazne od 100.000 do tri miliona dinara, a među prekršajima je i neispravna roba, i roba kojoj je istekao rok trajanja. Ona mora da bude vidno označena.

Ali, često nam se dešava da naknadno shvatimo da nije?

• Znam, ali ne možemo mi kao Pokret potrošača da naplatimo kaznu, niti da lepimo etikete „roba sa istekom roka trajanja". Za konditorske proizvode to ne znači da je roba loša, ali znači da je izgubila neka svojstva. Za neke proizvode je veoma opasno ako je rok trajanja istekao, jer je pitanje koji su aditivi korišćeni. Kod nas ne postoji nijedan propis, već sami proizvođači definišu rok upotrebe nekog proizvoda. Dešava se da trgovci vrate proizvođaču robu kojoj je istekao rok, i da je on samo prepakuje, ili prekuca novi rok trajanja. To niko ne kontroliše.

Prema Vašim saznanjima, koja je najdefektnija roba na našem tržištu?

• Kod polutrajnih i dugotrajnih mesnih prerađevina su najveće zloupotrebe. Vi možete vizuelno da procenite da li je proizvod dobar kad kupujete sveže meso, ali ako je upakovano ne možete da ustanovite da li valja sve dok ga ne kupite. Isti je slučaj i s mlekom i mlečnim proizvodima. Da ne govorimo o ambalaži i pakovanju, gde se zakida na meri. Po sadašnjem zakonu postoji pravo na reklamaciju nekog proizvoda, ali trgovci to izbegavaju da prihvate, za razliku od Amerike i nekih drugih zemalja. Postoji jedna šala da naš čovek kad ode u Austriju mesecima ne kupuje robu. Kupi jedne cipele, nosi ih dvadesetak dana, pa vrati uz reklamaciju i uzme nove. Niko od tamošnjih trgovaca ne polazi od toga daje on došao da ga prevari, već da stvarao reklamira neki nedostatak. Svakom proizvođaču je stalo da glas potrošača bude pozitivan, a ne da se nađe na crnoj listi. Kod nas nema te borbe i tog rezona.

Da li ste uspeli da razrešite neki slučaj u korist potrošača?

• Imali smo arbitražu kad je u pitanju kablovski sistem SBB. Oni su dužni da dostave promene ugovora zato što favorizuju distributera bez prava da se potrošač žali, da utiče na cenu, kvalitet usluga, izI bor kanala. Prva arbitraža je završena, a antimonopolskom savetu podneli smo prijave i za mnoge druge.

Zašto niste tražili da se cene proizvoda koriguju zbog pada kursa evra?

Jesmo, ali iz Ministarstva finansija tvrde da je to prividno. Oni se samo hvale svojim ekonomskim uspesima, a mi smatramo da se država nalazi pred dužničkim ropstvom. To smo i rekli guverneru NBS Jelašiću. Pored zakona o bezbednosti proizvoda, ne postoji ni Zakon o bankarskim kreditima. Svi bankari koji su došli u Srbiju imaju 100 puta veće kamate nego u zemljama u okruženju. Javno smo pozvali potrošače da bar mesec dana niko ne ode u banku i ne podigne kredit, i kamate će pasti. Iz NBS su nam obećali da će finansirati istraživanja o tome koje su banke povoljne, koje su kartice prihvatljive, ali su očigledno zaboravili na to. I novim Nacionalnim programom Vlada bi u prvoj godini trebalo da izdvoji oko 300.000 evra da bi mogla da konkuriše kod evropskih organizacija, i da pokaže dobru volju da je spremna da štiti prava potrošača. I Videćemo da li joj je to zaista u interesu.

U javnosti se stiče utisak da u Srbiji ima mnogo zaštitnika potrošača. Da i i je zaista tako?

• Nacionalna organizacija potrošača u svojim redovima okuplja oko 30 organizacija iz čitave Srbije, a bavi se i problemima nekih interesnih organizacija poput Udruženja korisnika bankarskih usluga, Udruženja korisnika prirodnog gasa... Donedavno je bila poplava tih organizacija. Nekima se učinilo da je tu lako doći do novca, finansijera. Konkretno, postoji Asocijacija potrošača APOS koja svakodnevno obmanjuje medije. Pare dobijaju od Soroša i Fonda za otvoreno društvo Nataše Kandić, i prema tim finansijerima su obavezni da stvaraju sliku da su organizacije potrošača u Srbiji neorganizovane, a država nezainteresovana. Pojavilo se i neko udruženje potrošača u Valjevu, i izvesni gospodin Belić koji podnosi krivične prijave zbog silovanja, preko vikenda ide i uzorkuje paradajz, sir, po pijaci lepi znak organizacije potrošača, i šalje uzorke na ispitivanja. Nijednim pravilnikom nije definisano da mi to možemo da radimo, i najviše problema upravo imamo sa ispitivanjem životnih namirnica na pijacama. Oni su se priključili APOS i prave gluposti na lokalnom nivou, imamo i drugih problema. Recimo, u Pokretu potrošača Beograda, uz dužno poštovanje, imamo Petra Bogosavljevića, koji dugo radi i postigao je mnogo, ali su ga sustigle godine. U Beogradu i drugim mestima ne traži se da organizacije potrošača budu skup penzionera. Zbog svega toga, pre tri godine osnovali smo Nacionalnu organizaciju. S druge strane, i sama EU zahtevala je krovnu ili reprezentativnu organizaciju, jer ne žele da imaju posla sa 500 sagovornika.

Aleksandra Popović